Plakali smo svi ovih dana, nije da nismo

Foto: AP Photo/Darko Vojinović

Piše: Đorđo Žujović, osnivač Liberala i demokrata (LIBDEM)

U smrti nema prevare. Niti je možeš prevariti, niti će se ljudi prevariti oko toga ko si za života bio. Poslednjih dana svedočimo da oko Duška Vujoševića nema grama te prevare. Ako se za njim plače, tu nema suza od interesa, to je samo ona suza koja sama ide, za druge su namenjene filmske. Kao neko ko voli ceo život Crvenu Zvezdu na iracionalan način, nije sramota zaplakati za Duškom. Odatle odakle i on i ja dolazimo kažu: Imao se rašta i roditi.

Navijati u ono vreme za Zvezdu bila je lepa stvar, malo i obaveza kraja u kojem sam odrastao. Ako izuzmem sopstvene najveće traume kao što su poraz u revanšu od Meš Verone u finalu Kupa Radivoja Koraća, izbacivanje od strane malo poznatog Žerminal Ekerena u Evropi po možda najvećoj kiši koju Beograd pamti ili prelazak Miloša Vujanića u Partizan, bilo bi to veliko vreme za nas. Naravno, da nije bilo Duška Vujoševića. Da završim taj sportski deo, još nisam zaboravio ono njihovo radovanje u finalu 2004. godine i koša Šćepanovića u poslednjoj sekundi protiv Hemofarma. Mi pre toga krvavi iz Vršca. Ko je bio, a tad nas nije mnogo bilo, zna o čemu pričam.

Elem, eto Duška Vujoševića dosta godina posle toga u mom životu. Posredno i neposredno. Kada su me uhapsili oktobra 2021. godine u Knez Mihailovoj ulici, jer sam, a nije da nisam, napao na svaki način kratko pametne članove Levijatana, zbog skupljanja potpisa za aboliciju ubice Zorana Đinđića, javio se Duško preko zajedničkog prijatelja da mi prenese da sam hrabar čovek i ako nešto treba, tu je. Prenosi to prijatelj, godilo mi, što da lažem. Pazi, mene pozdravlja Duško Vujošević. Međutim, malo me i sramota bi sebe samog. Pevali smo onomad u Pioniru svašta. Pevali, nije da nismo.

Scena dva, zove Duško, sada zabrinut. Polio sam farbom mural lažnog heroja, koji kao ni onaj ubica Zorana Đinđića ne zaslužuje ime da mu se spomene. Novembar 2021. godine. Digla se opet neka frka. Kaže da mi se prenese poruka koju je čuo (a on je znao svakog, od vraga do popa), da navijači pričaju da sam učinio prestup i da će me kazniti. Čekaju me ispred kuće i da je dobro da napustim Beograd, inače govore o gadnoj osveti. Otišao sam tada, više zbog drugih, nego zbog sebe. Deluje mi da se još nisam ni vratio. Hvala, Duško.

U sledećoj sceni, on postaje kandidat za gradonačelnika Beograda, a isto tako zajednički prijatelj me poziva da pomognem u toj kampanji i vidim se sa Duškom u Njegoševoj ulici, da malo prođemo stvari vezane za politiku. Tu se upoznajemo stvarno i u ličnom razgovoru vidim da se radi o intelektualcu retkog kalibra. Još više sam se tad stideo onih pesama iz Pionira. Pevali smo, nije da nismo. Pamtim kako mi govori da ga je poznati regionalni autoritet silno razočarao.

Očekujući da čujem sad pikantnu priču, a svi u politici i oko nje volimo te neke priče, grešna nam duša, on mi dalje govori da je razočaran knjigom koju mu je preporučio taj čovek i da je u šoku. Nije bitno koja je knjiga i ko je čovek. Ono što je bitno jeste poruka koju sam dobio po njegovoj smrti. Pitaju me, šta misliš da su svi ovi što ga žale po Instagramu glasali za njega, da li bi prešao cenzus u Beogradu? Jasan je odgovor, ne bih da ga ja dajem. To su ljudi.

U sledećoj sceni Duško se javlja posle strašnog udesa takođe zajedničkog prijatelja, da hitno dođem do njegove zgrade da preuzmem masti i kreme, koje mora da se mažu, da rane brže zarastu. Opet je jako zabrinut. Odoh brzim korakom, zove general. Doduše Partizanove vojske, ali poštujem činove. Međutim, ono što mnogo više uvek od činova poštujem je ljudskost. Kada se zauzme za osobu koju upozna usput, kao što sam to bio ja i ko zna ko sve još, podjednako kao i za svoje prave prijatelje, onda shvatim o kakvom se formatu radilo. Retkoj ptici. Vrsti koja izumire. Koja silazi sa scene. Generaciji koja iščezava.

A sada suze. Imaju Beograd, Srbija, Crna Gora i ceo region za kim da plaču, nema zbora. I treba da plaču. Ne rađaju se takvi ljudi, niti umiru svaki dan. Posebno se ne zaboravljaju. Nama koji smo sa druge navijačke strane, podjednako je teško. Sa iste smo ljudske. Duško Vujošević je onaj tip partizanovaca koji se iskreno poštuje. Neka mi ne zameri kum, ako bude ovo čitao, koji možda jedini voli Zvezdu više od mene, ali tako je.

Plakali smo ovih dana, i krišom i javno, nije da nismo.

Poslednji pozdrav generalu, bio je dostojan podneblja Marka Miljanova odakle obojica dolazimo.